U utorak 27 septembra, u 61. godini života, preminuo je jedan od onih košarkaša koji su ovoj igri davali poseban "šmek". Čovek koji je svoj život predodredio onom što je najviše voleo - košarci. Iz rodne Grdelice i KK "Danilo Bošković" košarka je ga je odvela do Kragujevca i KK "Radnički", zatim u KK "IMT" iz Beograda i zbog tadašnjih procedura ponovo u KK "Radnički". Svuda gde je igrao postajao je "legenda" zbog svog specifičnog humora i naglaska koji je do tada bio manje poznat u novim sredinama. Ako se za nekoga može reći da je uneo ono neophodno svakom sportu, "veliku dušu", to je bio naš Koska, zbog toga je vest o njegovoj preranoj smrti potresla sve ljubitelje košarke.
Sahrana će se održati u SREDU 28 septembra, u 13 časova, na groblju "Bozman" u Kragujevcu.
Koliko "veliki" košarkaš je bio pokazuje i deo memoara koji je Cakić napisao, i koji je, nažalost, ostao nedovršen.
"Od malih nogu kao dete draža mi je bila lopta nego pištolj kao igračka. Po čitav dan sam kao mali pikao fudbal, onako mršav od sve dece za glavu viši i srećan što mlađu decu koja su mi do kolena uspešno driblao. Voleo sam i ulogu golmana, hrabar, bacao sam se i kad je trebalo i kad nije, cepao pantalone i gulio kolena. Kući sam imao svog ličnog trenera starijeg brata Srđana koji mi je bacao malu plavu lopticu a ja se bacio na krevet. Često sam doživljavao prilikom intervencija i bravura sudar moje glave sa ivicom kreveta što se završavalo ušivanjem u bolnici, ali to je sport. Zakucavanje na simsu zgrade odrazila se na debelu posekotina na tabanu od metalnog čistača za cipele i opet bolnica samo mnogo više šavova. Košarka je u moj dečiji život ušla kao osnovcu. Jedini koš na banderi u koloniji bio je danonoćno zauzet, igrao se dobar basket, a prašina se širila čitavom Grdelicom. Mesto za igru bilo je samo za odabrane legende Grdeličkog basketa,a ja sam stajao po strani i divio se potezima neprikosnovenih Gage, Juliška, Make, Ivice, Miće sandokana, Brke...Bio sam presrećan da im dodam loptu koja bude otišla u aut. Utakmice školskog prvenstva u novoj školskoj hali bile su pravi događaj. Ja sam stajao po strani divio se potezima neprikosnovenih Gage Juliška Make Ivice Miće sandokana Brke...Bio sam presrećan da im dodam loptu koja bude otišla u aut. Utakmice školskog prvenstva u novoj školskoj hali bile su pravi događaj...Od mnogih došlih ostali su samo odabrani Julije, Goran Kulić, Cakić, Ivica, Bata, Zoki, a doveden iz Leskovca vremesni doktor Mile bivši igrač zdravlja da pomogne ovoj mladoj generaciji. Kupljena je garnitura dresova plave boje više za fudbal nego za košarku postao sam član petorke. Još pamtim utakmicu u Surdulici, Vladičinom Hanu ali jedna će mi ostati u posebnom sećanju - utakmica protiv KK Pečenjevce klub iz sela li pojačanje iz KK zdravlja. Važili su za favorita i lidera na tabeli. Veliko interesovanje za utakmicu u Grdelici. Utakmica se igrala u selu Kozare, teren ispred škole 10 km od Grdelice. U 16:00 h Grdelica je izgledala prazna i sablasna svi su otišli na utakmicu kolone automobila. Na terenu mnogo ljudi, petorka Cakić i doktor Mile centarski par, Goran Petković i Julije krila i Zoki Kulic bek. Na trening mi nije bilo teško da odlazim, mada sam pohađao ekonomsku školu u Leskovcu. Časovi se završavaju u 18:30 h za 10 minuta sam u sprintu morao da stignem do autobuske uhvatim autobus i pravo na trening u 19:00 h. Dobre igre u KK Danilo Bošković i dobar basket na času fizičkog u Ekonomskoj uslovili su i prve pozive za novi klub...ponudili su mi da pređem u KK Zdravlje sreće nikad kraja kao da me je pozvao Real. Tim igračima sam se divio i maštao da budem dobar kao oni. Usledio je poziv KK zdravlja KK Danilo Boškoviću da me puste da sa KK zdravljem idem par dana u Bor na juniorski turnir Srbije. Odbio sam što mi trener KK zdravlja nikad nije oprostio.Jednog dana ujak predloži da posetimo trening KK Radnički Kragujevac u velikom parku.
Susret mog ujaka Žike Topa njegovog poznanika uticaće bitno na moju karijeru.
Priča sa njim i trenerom legendom jugoslovenske košarke Nemanjom Durićem protekao je u prijatnoj atmosferi medjutim kao grom iz vedra neba poziv istog da sutra dodjem na jutarnji trening prve ekipe KK Radnički.
Noć duga a ja nisam mogao oka da sklopim. Kako ću ja sa ekipom koja se bori za ulazak u prvu B jugoslovensku ligu.
Dan D je došao, 10h ujutru hala Jezero ogromna, kapacitet 5000 gledalaca, novi koševi, parket.
Ja u čudu, jedini u gledalištu moja majka i moj deda, došli bez mog znanja...U drugom poluvremenu pogled moj i trenerov se susreću njegov prst prema meni kroz maglu čujem (ulazi). Prvih par sekundi ne znam gde sam čuvam Grbović iz Partizana najboljeg mladog igrača Evrope ne poznajem ni igru protivnika ni igru mog kluba međutim ,,gromadama" presudila su 3 skoka i moja dovidljivosti i velikih šest koševa za pet minuta a odbrana solidna. Od trenera i direktora posle utakmice trčim kući po ispisnicu tako da 80-te godine postajem član KK Radničkog..Treniram sa veličinama kluba Djurić, Ljubičić, D. Milovanović, Z. Milovanović, Džeri, Cvetanović, Djordjević.
Sa juniorima u Beogradu na turniru Srbije osvajamo 4. mesto.
Fenomenalan potez Nemanje Djurića da sve mladje perspektivne igrače pošalje u formirana 3 kluba ,,Student", ,,Mladi radnik" i ,,Bresnica".
Pripreme KK Radničkog za novu sezonu u novom rangu uveliko traju jer ulazak u prvu B ligu nije nimalo lak.
Očekuje se prvo kolo prve B lige, dolazi OKK Beograd koji je ispao iz prve A lige.
Dolazi i taj dan, 19:30h, hala krcata, šok, trener diktira petorku: M. Nikolić, R. Nikolić, Petrović, Djurić, Cakić.
Opšta radost posle pobede u renomiranoj prvoj B ligi.
U sećanju mi je i utakmica sa IMT-om, klubom za koji ću ja za par godina igrati.
Turnir večernjih novosti, tri dana, hotel Palas.
Tada prvi put na večeri upoznajem šesnaestogodišnjeg Dražena Petrovića (Šibenka).
I sada se sećam reči Moke Slavnića Nemanji Djuriću o Draženu, da će biti svetski igrač.
Od naredne sezone krećemo u drugu ligu sa stečenim iskustvom iz prethodne sezone.
Igramo dobro i dobijamo sve.
Ja sam iskusniji i dajem preko 20 koševa svaku utakmicu.
Postajem sve više zapažen u košarkaškim krugovima pa mnogi klubovi žele da me vide u svojjm redovima.
Prvi želi da me kontaktira Boža Maljković, trener Radničkog LMK.
Posebno impresivna utakmica protiv OKK Beograda baš kao i prošle godine, kada sam počinjao u prvom kolu prve B lige. Puna hala protiv konkurenata za ulazak u prvu B ligu. Moja dobra igra, zakucavanje u poslednjim sekundama i pobeda. Pobedjujemo Pirot i ponovo smo u većem stepenu takmičenja.
Sledeći klub biće mi baš OKK Beograd.
Dobijam poziv od reprezentacije Srbije na turneji po bugarskoj. Posle Bugarske išlo se za SSSR ali sam ispao zahvaljujući pomoćnom treneru Srbije i treneru Zdravlja koji nije mogao da podnese to što nisam potpisao za klub iz Leskovca.
Za vreme letnje pauze dobijam poziv od mog saigrača Miroslava Nikolića, da su za nas dvojicu zainteresovani ljudi iz uprave OKK Beograd. Krećem za Beograd rešen da pokušam. Prvi put upoznajem košarkašku veličinu Srećka Jarića sa kojim ću imati i priliku da igram u istom klubu. Potpisali smo ugovor. Trenirali smo u Pioniru i u Koraćevoj avliji. Predlagali su mi da sa Cvetićaninom idem godinu dana u Ameriku na usavršavanje. Na zaprepašćenje, ovaj klub ne ulazi u veći rang.
Tada sam razmišljao da potražim klub prve A jugoslovenske lige jer to mi je bio san.
Predlog je da pređem u IMT Novi Beograd.
Pre KK IMT pregovarao sam sam KK Radnički Beograd. Pregovore sam vodio na crvenom krstu sa velikanom Dudom Ivkovićem, kome nije bilo jasno da za manje novca idem u IMT. Jedini razlog je što igraju prvu, a Radnički drugu ligu.
Ono što ću pamtiti do kraja života, što me je Bog pogledao i otvorio vrata uspeha.
Prvi napad na dvadeset sekundi od početka utakmice primam loptu pod 45° od koša Partizana, Grbović udaljen od mene, šansa za otvoren šut, a u glavi: ,,ako ga daš ostade ti u Beogradu" , o promašaju nisam ni razmišljao. Šut od table, lopta prolazi kroz koš (prvi koš za IMT u prvoj A ligi).
Senzacija- bivši drugoligaš IMT pobedio šampiona Partizana.
Naročito sam imao zadovoljstvo protiv Cibone, aktuelnog prvaka Evrope.
Nezaboravan doživljaj u prepunoj Draženovoj hali, skandiranje mog prezimena, mislio sam da je šala domaćih navijača jer sam jednino ja igrao dok su se ostali prepustili posle velikog vodjstva evropskog šampiona.."
